Zašto je vašno da deca rade sama sve što mogu
Da li ste vozač ili više volite da vas voze? Kako se osećate kad prvi put vozite nekim nepoznatim putem? Iako sam vozač već dugi niz godina, nikada nisam vozila duže destinacije, a i ono što sam vozila malo duže, vozila sam po mojoj Vojvodini koja mi je veoma poznata. Spletom okolnosti bila sam u situaciji u kojoj sam trebala da vozim sama više stotina kolimetara kroz meni nepoznat kraj. Bio me je strah i bila sam veoma nervozna. Međutim, ako sam htela da dođem kući drugo rešenje u tom trenutku nije postojalo. Sela sam za volan tako prestravljena i kenula. Prolazila sam kolimetar po kolometar. U nekim trenucima mi je delovalo da jako sporo napreduje moje putovanje, ali na kraju, kada sam stigla kući bila sam ponosna na sebe i osećala sam da sad mogu gde ja hoću, da je ceo svet moj i da sam pobedila u ovoj trci.
Istu ovu destinaciju do sada sam prelazila samo kao putnik, neko drugi me je vozio, i sve to mi je delovalo mnogo drugačije, možda čak i komplikovano, a sada…. sada je to za mene jedan jendostavan čin, lako izvodljiv bilo kad.
Koliko često se i vama desilo nešto slično? Da li ste bili u situaciji da je za vas delovalo nešto mnogo komplikovanije dok neko drugi to radi, a kad ste uradili sami osećali ste ponos, pobedu, moć?
Tako je i sa decom….. Mnogo je za njih bolje da rade sami sve što mogu, od oblačenja i svlačenja, preko spremanja igračaka, rada domaćeg zadatka, do vožnje bicikla, a potom i automobila. Da uspostavljaju socijalne odnose i rešavaju probleme. Svega što se od njih očekuje.
Put učenja nije samo put savladavanja novih znanja i veština, to je put i pobede nad sobom i svojim strahovima, pobede nad svojom nesigurnošću, put ka osvajanju sopstvenog Mont Everesta.
Taj osećaj da je nešto uspelo, gradi kod deteta jače samopouzdanje, samopoverenje, osećaj sopstvenih moći, vrednosti i samostalnosti.
Kada neko „vozi“ umesto njih oni se povlače jer veruju da će to neko drugi bolje da uradi. Očekuju da će se uvek naći neko drugi da radi ono što je njihov zadatak.
Uloga odraslih jeste da nače decu da sama rade sve što treba da rade, da im „pridržava biciklić“ dok sama okreću pedale i da ih u jednom trenutku puste da sama voze i osete sve čari te vožnje.
Verovanjem u sebe i svoje dete učite i njih da veruju u vas i u sebe same. A verovati u sebe, pobediti sebe i „voziti“ samostalno otvara puteve za nove destinacije i daje osećaj slobode, kao i mogućnosti ostvarenja sopstvenih potencijala i ciljeva.
Zato budite ponosni na svoje dete kad vidite da samostalno savladava svaku aktivnost koja se stavi pred njega i radujte se zajedno sa njim, svakom njegovom uspehu i samostalno pređenom putu.
Ako ti je ovaj tekst pomogao da razmisliš o tome kako možeš podržati svoje dete da postane samostalno, podeli ga sa prijateljima. Prati blog za još saveta o tome kako da zajedno sa svojim detetom osvajate nove izazove – svaki korak ka samostalnosti je korak ka slobodi!
Za dobro Vas i Vašeg deteta,
S ljubavlju,
Nataša Džigurski