Da li je moguće imati 10 minuta mira uz malu decu?
Ako ste se ikada zapitali da li ćete ikada popiti kafu na miru dok deca traže sve upravo od vas – razumem vas. I ja sam se to pitala.
Mama za sve – i uvek na raspolaganju?
Sećam se dana kada su mi deca bila mala. Sve je bilo „mama“:
– Mama, gde su čarape?
– Mama, dođi u toalet.
– Mama, žedan sam.
– Mama, možeš li da mi obučeš majicu?
U tim trenucima sam sanjala o deset minuta mira, o kafi koju ne pijem dok se hladi, već dok zaista sedim i uživam. Ali nisam želela da taj trenutak mira dođe tek kada deca porastu.
Kada sam rešila da stvari promenim
Uz decu sam imala i okruženje koje je smatralo da su mali – i da sve treba raditi umesto njih.
Ali u jednom trenutku sam se zapitala: Da li su zaista mali ili je lakše da ih zadržimo u toj ulozi?
Ako znaju gde su igračke kada žele da se igraju, mogu da ih vrate na mesto.
Ako znaju da se obuju u vrtiću – znaju i kod kuće.
Tada sam odlučila da krenem korak po korak u osamostaljivanje dece.
Mama ili maćeha?
Nije bilo lako.
Neki su me zvali maćeha, govorili da sam bezosećajna.
Deca su se ponekad i bunila – jer im je bilo lakše da neko drugi nosi njihove stvari, bira garderobu ili ih obuva.
A ja sam ih učila da to rade sami.
Otvoreno su mi rekli da me nisu voleli zbog toga.
Bolelo je – ali sam istrajala.
Prvi koraci ka samostalnosti
Počeli smo od sitnica. Prvi zadatak bio je da sami sklanjaju svoje igračke.
To smo pretvarali u igru: „Hoćete li vi pre skloniti igračke ili ću ja pre postaviti sto?“
Zatim su sami birali garderobu za vrtić.
Uključivala sam ih i u kuhinju – postavljanje stola, brisanje sudova, pripremu obroka. Zajedno smo radili u bašti i dvorištu. Tati su pomagali u radionici.
Pohvala njihovog truda je bila važan deo tog procesa.
Vremenom su zavoleli osećaj da nešto znaju i umeju.
Odgovornost je rasla u skladu s uzrastom.
Šta se dogodilo kada sam popustila kontrolu
Najvažnije – odnos između nas se promenio.
Pojavilo se više poštovanja, uvažavanja.
Više poverenja u njihove sposobnosti.
A ja?
Počela sam da imam vreme za sebe. I da pijem kafu na miru – dok su oni odrastali.
Ne kad zaspu, ne kada sve završim, ne u ponoć kada sam iscrpljena.
Već usred dana. Dok još jesam mama, ali ne „mama za sve“.
Danas…
Moji sinovi su sada samostalni momci.
Znaće sami da spakuju ranac, da operu veš, da skuvaju ručak.
Znaće da vode računa i o sebi – ali i o meni, ako bude trebalo.
Zato želim da vam kažem:
Samostalnost nije strogost. To je poklon koji detetu dajete za ceo život.
Možda vas okolina neće razumeti. Možda će vam deca reći da ih „mučite“.
Ali jednog dana… bićete tiho ponosni što niste odustali.
A vaša kafa?
Ne mora da čeka dok deca odrastu.
Ne mora da bude hladna, ili na brzinu u kuhinji.
Može biti trenutak vašeg disanja, dok gledate svoje dete kako raste – i raste u osobu kojoj verujete.
Popiti kafu u miru dok deca odrastaju nije luksuz – to je umetnost roditeljstva.
I vi to možete.
Ako vam je ovaj tekst bio koristan, podelite ga s nekim kome bi značio. Možda će baš njemu (ili vama) biti prvi korak ka jednoj mirnoj kafi dnevno.
Hvala vam što čitate tekstove i pratite moj rad. Za još korisnih informacija pratite me i na Instagramu: @kucarasta
Za dobro vas i vašeg deteta,
Od srca, Nataša