O ovome se retko govori naglas, ali mnogi roditelji to osećaju – i ćute.
Zato želim da otvorim ovu temu i sa vama podelim svoje iskustvo…
Pitanje “Da li kao roditelji smemo da budemo slabi?” je pitanje na koje često čujem odgovor: NE.
Kao dete, gledala sam svoju majku kako prolazi kroz razne nedaće. U mojim očima, uvek je bila jaka. Nisam sigurna da li sam je videla više od tri puta u životu da plače. Gledajući u nju, ali i druge odrasle osobe u svom okruženju, naučila sam da i ja treba da budem jaka.
Iako sam po prirodi veoma emotivna, retko sam sebi dozvoljavala da pokažem emocije, naročito tugu i ljutnju.
Kad sam postala mama…
Ja sam bila ta koja treba da bude oslonac i mirna luka svojoj deci.
Tek tada nisam „smela“ da budem slaba.
Bar sam tako mislila.
Onda sam počela da se razboljevam.
Te bolesti su me naučile nešto važno: potisnute emocije koje sam krila i od sebe i od drugih — nisu nestale. Samo su se pretvorile u bol.
Počela sam da razmišljam o svemu iz drugog ugla i da sebi postavljam pitanja koja sada želim da postavim i vama:
📌 Da li smo zaista slabi kada plačemo?
📌 Da li je zaista nedolično da pokažemo ljutnju kada nas neko ugrozi ili gazi naše granice?
📌 Kolika je slabost biti iscrpljen posle životnih borbi i imati pravo na predah?
📌 Čemu učimo decu ako poričemo sopstvene emocije?
📌 Koliko zaista možemo biti empatični i razumeti druge, ako ni sebe ne razumemo?
Tražeći odgovore, došla sam do zaključka:
Negiranjem svojih emocija — nesvesno negiram i tuđe.
A kako onda mogu biti roditelj kakav želim da budem?
Kada sam sebi dala dozvolu da budem „slaba“…
…počela sam da pokazujem emocije — ali na zdrav i bezbedan način.
- Plakala sam kad sam bila tužna.
- Kada sam bila ljuta, jasno sam to komunicirala bez vikanja.
- Govorila sam: „Skloniću se dok se ne smirim.”
- Jednom sam bila toliko besna da sam slomila jednu plastičnu stvar ali su svi oko mene bili bezbedni.
- Sreću sam pokazivala smehom, šalom, pevanjem uz omiljenu muziku…
Moja deca su pored mene učila da:
✅ prepoznaju svoje emocije,
✅ ispoljavaju ih na bezbedan i adekvatan način.
Slabost je deo života. I to ne znači da smo manje vredni.
Shvatila sam da je prirodno da se osećamo slabo, naročito posle teških perioda u životu.
I da priznanje te slabosti — meni zapravo daje snagu.
Jer dati sebi prostor za reset i odmor znači — dozvoliti sebi oporavak.
Nasuprot tome, uporno poricanje umora i slabosti vodi ka iscrpljenosti. Ako to traje — vodi i u bolest.
U ulozi roditelja, mi smo pre svega ljudi — sa emocijama, izazovima, željama i potrebama.
Prihvatanjem sebe, svojih emocija i stanja — postajemo bolji roditelji.
Kada smo dobri sebi, još smo bolji svojoj deci.
Dajte sebi prostor.
Pokažite svojoj deci kako da brinu o sebi — na zdrav i bezbedan način.
Ako ste se u nečemu prepoznali ili vas tekst podstakao na razmišljanje —
slobodno mi napišite poruku Ovakve teme najčešće ostanu u nama – ali kada ih podelimo, mnogo toga postane jasnije. Slobodno mi napiši kako ti ovo zvuči.
Rado ću pročitati, odgovoriti i pomoći vam da bolje čujete sebe.
Neke promene počinju upravo ovako — iznutra, tiho, ali odlučno.
Za dobro vas i vaše dece,
Od srca,
Nataša