Bio je to jedan od najtežih perioda naših života. Sve se menjalo iz korena – od dubokih spoznaja koje su nas uzdrmale iznutra, do mesta na kojem smo živeli.
Iskreno, raspadala sam se na komade. Duša i srce su mi krvarili. Imala sam potrebu da pobegnem iz sopstvene kože, iz mesta u kojem živim, iz svog života.
Ali nisam mogla.
Pored mene su bila moja deca. I ona su bila zbunjena, uplašena, ljuta, izneverena. Trebao im je neko ko će biti stabilan, a ne uplašen.
Neko iza koga će se skloniti, a ne neko ko traži sklonište.
Bio je to zaista težak period.
Gledala sam ih i trudila se da im pružim sve što sam mogla – takva kakva sam tada bila.
Imala sam osećaj da sve što dajem nije dovoljno. Mazila sam ih i smešila se, a u meni je sve vrištalo.
Svako od nas je emocije ispoljavao na svoj način.
Stariji se povlačio u sebe, dok je mlađi bes ispoljavao kroz neke oblike agresije.
Razumela sam ih i tražila načine kako da im pomognem.
Bodrila sam ih, tešila, osmehivala se. Trudila sam se da delujem smireno i jako – ali oni su osećali moju energiju.
Videli su i osećali ono što sam mislila da uspevam da sakrijem.
U potrazi za odgovorima, na jednom mestu sam pročitala:
„Deca su naše ogledalo.“
Iskreno, u tom trenutku mi to nije imalo smisla.
Delovalo mi je da je svako od nas priča za sebe.
Međutim, udubljujući se u celu problematiku, počela sam da uviđam:
Svi se mi, i mali i veliki, slično osećamo, samo to drugačije pokazujemo.
Od istih stvari bežimo. Istih ljudi se bojimo. Slične stvari nam daju osećaj sigurnosti.
Počela sam da radim na sebi. Da se menjam.
Postajala sam stabilnija. Sigurnija.
Menjala sam svoje reakcije, način komunikacije… i posmatrala decu.
U početku nisu želeli da govore o svojim emocijama.
Nisu pričali o situacijama u školi koje su dodatno otežavale život već opterećen porodičnim promenama.
Ali vremenom su promene počele da se vide.
Pratili su me. Nesvesno, ali su me pratili.
Postepeno, ali jasno, situacija u kući i među nama se menjala.
Tenzija je nestajala. Sve je više bilo šale, osmeha i opuštenih zagrljaja.
Moja deca su postajala stabilnija. Hrabra. Opuštenija.
Kao kruna došle su njihove reči:
„Verujemo samo tebi.“
Menjali su se i njihovi postupci. Počeli su jasno, samopouzdano i hrabro da postavljaju granice u situacijama koje su ih ranije plašile.
Tako sam, menjajući sebe, promenila i njih.
Od uplašenih, zbunjenih, nesigurnih bića – postali su samopouzdani, jaki, hrabri mladi ljudi sa stavom.
Ali pre njih, ja sam morala da postanem takva.
Zato, kada vaše dete ima problem,
pitajte se:
Šta ja mogu da promenim?
Gde ja treba da porastem, da postanem stabilnija, sigurnija?
Jer deca su naše ogledalo.
Prate nas – čak i kada nam se čini da ne gledaju.
Ako osećate da bi nešto trebalo da se menja, ali ne znate odakle da krenete,
pišite mi.
Zajedno ćemo otkriti šta je najbolje za vas i vaše dete.
Za dobro vas i vaše dece,
Od srca
Nataša